Ne znam bas koliko je prica za ovaj blog, ali
a) nisam imao gde drugo da je stavim (mislim, jeste vec na fb-u, ali mi to nije tako sigurno da ce ostati tamo za vek vjekova, enter)
b) ima odredjene doze hejta prema jednom, bliskom mi, imbecilu...
c) ko voli da me cita (neka ovo bude prepotentno, ali oprosticete mi, ovaj put) svidece mu se ovo... :)
Krakta prica sa Konkursa za kratku pricu foruma diskusije.net...
Kao i svaki dan, sedeo je za racunarom, pokusavajuci da radi 5 stvari istovremeno. Naravno, nije mu islo. Znao je i sam zbog cega, ali nije hteo da prizna. Tacnije nije smeo. Njemu! Ili sebi? Ni o tome nije zeleo da razmislja. I ponovo je imao taj osecaj mucnine u stomaku. Samo jaci. Svaki put sve jaci. I sve cesce. Kao da se kraj priblizava. Priblizava, kao brzi voz u sred nicega. A mucnina ne prestaje. Iako se vece priblizava, a on, ponovo, nije jeo nista. Ali je mucnina tu. Resen, da je se na ovaj, ili onaj nacin oterasi, bacio je pogled na sank. Nekada kafana, sada pretvorena u stan, uz pomoc samo jedne sper-ploce koja je stajala preko ulaznih vrata, je i dalje imala stari „smek“. Sto zbog sanka, sto zbog ljudi u njoj. Koliko je, u prvim susretima sa sankom, bio fasciniran istim, toliko mu se sada isti gadio. Sto zbog silnih poruka „podrske“ svoga voljenoga oca, sto zbog tragova „kocenja“ koje je nalazio na istom. Kako ce ikada moci ponovo da jede na tom istom sanku, kada mu kroz glavu konstantno prolazi slika njegovog oca, i jos jedne u nizu studenkinje, u zanosu ljubavi... Ne, ne. Tu je bilo sve samo ne ljubavi. U zanosu, sirovoga sexa.
Ali, uspeo je. Bar na trenutak. U trenutku, resen da zaboravi na sve, i da pojede nesto, pa makar sve to povratio, polako je ustao sa stolice. I telefon je zazvonio. ON! Otac. Po ko zna koji put, kratka i jasna poruka, stize za pola sata. I ponovo nije imao cak ni toliko obraza da ga pozove, da mu kaze to. Samo tih dvadesetak karaktera. Ali dobro, navikao je. Mada ga i dalje boli. Mozda ne kao prvi put. Definitivno ne kao prvi put. Prvi put je bilo drugacije. Bio je nov u gradu. Imao je prijatelja. Imao je gde da ode. A i nije znao... Sta bi sada dao, samo da ne zna. Mislio je tada „Matori i dalje zivi, svaka njemu cast“. I otisao bi. I dalje se secao tog prvog puta, kao da je juce bilo. A da nije? Dugo mu se motalo to pitanje po glavi. Da li bi ista bilo drugacije? Ne bi. Naravno da ne bi. Ali ni to nije smeo da prizna. Sebi. Ponovo sebi, i ponovo zbog svog glupavog ponosa. Nije mogao da prizna sebi da ga tako neko moze slomiti. Neko kao njegov rodjeni otac. „Posao?“ jos jedna poruka. Ponovo je izgubio 20 minuta, ponovo se izgubio u svojim mislima. Pokupio je najpotrebnije: kljuceve od stana, telefon, slusalice, jedan dzoint, samo da zacini put. Krenuo je.
Zima. Ta prokleta zima. Pored svega, napolju je ponovo minus, i ponovo vetar duva kao sumanut. Jos samo par cimova. Trajalo bi duze da nije prokletog vetra. Pusio je poslednje dimove tumarajuci kroz gotovo prazne ulice Beograda, praveci jos jednu novu putanju do stanice 26-ice. Zasto to radi sebi? Zasto da ga, pored svega, jos i etiketiraju „narkomanom“? Ali nije mogao bez toga... Trebalo mu je! Ne, nije. Znao je i on da nije. Ali je bilo daleko lakse sa travom. Mnogo lakse podnosi sve. Manje boli. Nema vise tu zelju da ga ubije na spavanju. Nema tu, mnogo jacu zelju da ubije sebe. Da zavrsi sve. I to malo srece i smeha u zivotu, u poslednji godinu dana, duguje njoj. A bio je cist. Dugo. Iako mnogi ne veruju. Ali je u to vreme bio toliko slomljen, svako vece provodio u suzama, tako da su ga vec tada prozvali „narkomanom“. Ponovo su navrla secanja. Cela prva godina. Svako vece. On, bez para, cekao je u Cvijicevoj tu magicnu poruku „Krenuo sam“. Gotovo svako vece. I skoro uvek je stizala negde oko ponoci. Taman kada ulicama krene nocni prevoz. Setao je, kao sto i sada seta. Samo tada... Tada je bilo drugacije. Tada su mu setnje bile nocne. I duge. Imao je snage. Sada ne. Neki kazu olenjio se. Ne, dragi moji. Samo nije imao vise snage.
Ponovo su mu odlutale misli. Trznuo se i svatio da stoji pored praznog sedista, vec dve stanice. U 26-ici. Magicnom autobusu. U kuci! Zalosna mu je bila cinjenica da je u toj 26-ici proveo toliko vremena, da je komotno mogao da je nazove „kucom“. Ugurao se u „njegovo“ cose. Poslednje sediste, do prozora, stavio nogu na sipku iza sedista, i zauzeo pozu „Mislioca“. Kao i uvek. Zasto bi menjao rutinu koja provereno radi? Gledao je zgrade kako se smenjuju, jedna za drugom. Znao ih je vec napamet, ali... Sta drugo raditi za vreme beskrajnih krugova u 26-ici? Mogao je da gleda ljude. I gledao je. Neko vreme. Zaista je posmatrao ljude. Bilo je raznih. Pijanice je, na primer, voleo. Njima je lepo. I ne interesuje ih niko. Mozda smrde, teturaju se, cesto upadaju u svadje, jednostavno – nisu bili lep prizor za oko. Ali im je lepo. I iskreni su. Barem dok su pijani. Verovatno je to ono sto ljudima najvise smeta. Bilo je i maloletnica. Njih nije voleo. Vecinu. Veliku vecinu. Klasicne Beogradjanke. Jedva da su u srednju skolu krenule, a vec su izbacile poluizrasle sise, dok im tanga „bleji“ negde oko pupka. Nisu imali manji broj. Tu su, naravno, neizbezni momci. I dobacivanja. Slikanja preko ledja, ispod torbe, izmedju nogu... Verovatno jedina mogucnost za ove isprane mozgove da pokazu svoju kreativnost. A klinkama smeta. Ili „smeta“. Nikada mu nije bilo jasno. Zasto izlaze polugole, kada svaki put budu iste reakcije? Bilo je tako mnogo ljudi po autobusima. Bilo je i starijih. Njih je mrzeo iz dna duse. Ne sve starije. Samo one, „prave Beogradjane“. One koji ce po ulazu u prevoz poleteti ka prvom praznom sedistu, sa sve ortopedskim pomagalima. One koji ce doci do svakog mladjeg od sebe i nabijati im na nos kako su nepristojni, kako ne postuju starije. One koji ce vas izubijati laktovima i kolenima, pa traziti da se izvinite. I njemu su pricali. Veruje da jesu. Sreca da je neko izmislio slusalice, tako da je mogao iskusno da ignorise sve i da nastavi da gleda kroz prozor. I gledao je. Sve cesce, i sve brze mu je pogled lutao kroz taj isti prozor, i gubio se negde medju zgradama. Zamagljenim zgradama. Gotovo toliko zamagljenim i zamucenim da nije mogao da prepozna ljude po ulicama. A u autobusu? Da... Sa njima je sve bilo u redu. Ipak nije do ociju. A i trava je prestala da deluje. Jos pre par stanica. Do kise je. Do te proklete kise! I po ko zna koji put, navrla su secanja. Secanja dugih setnji i secanja kise. Kada je padala danima. A on setao bulevarom, malo po' ponoci. Zato sto nije imao para. Ponovo nije imao para. Setao je dobro znanom stazom, raskopcane jakne, sa stopalima u vodi. Nije imao dovoljno ni pisljivi rajsfeslus da popravi. Patike propustaju odavno. A on, pored svega – gladan. Setao je tim Bulevarom, nadajuci se da ce ga se otac makar ovaj put setiti, i ostaviti mu pare koje mu vec nedelju dana trazi. Makar da jede. Prvi put posle 3 dana. Mogao je na prste jedne ruke da nabroji obroke u pretodnih desetak dana. I to mu je najvise smetalo. Ni to sto je hladno. Ni to sto ce morati za 4 sata da ustane i da ide u skolu u mokrim patikama. Ni to sto je za manje od nedelju dana popio celu tablu tableta protiv glavobolje. Ni to sto ce ponovo morati da gura ruke do lakta u WC solju, da bi je otpusio (a rekao mu je jednom prilikom, da ce upasti i naterati ga da svrsi unutra, kada vec ne zna da baci „djubre“ u kantu). Vec upravo to sto je znao da ce ga otac opet „zaboraviti“. Sto ce ponovo morati da zajmi pare, ako misli da prezivi do sledece nedelje. Dok mu otac orgija. Pored zene i jos dvoje dece...
A onda, kao mac, sve to preseku secanja na suze te sirote zene, svako vece, u sobi do njih, dece. Svako vece tihi jecaji i ono, jedva cujno „Zasto?“. Bolelo ga je, kao da on place sa njom. Bolelo ga je, zato sto ju je voleo kao rodjenu majku. Bolelo ga je...
Jos jedna okretnica. Ponovo je morao da izadje na kisu, predje ulicu i ponovo udje u isti autobus. Nije ga vise bilo briga da li ce ga vozac primetiti. Nije ga bilo vise briga da li ce ga bilo ko primetiti. Nekada jeste. U pocetku. Ali vise ne. Oguglao je, na sve. I vozace, i putnike, i ljude na ulici, sve... Cak i na misljenja njemu, nekada, dragih ljudi. Nekada, kljucna rec. Dragi su mu oni i dalje. Vrlo dragi. Ali nikada vise nece imati isti odnos sa njima. Zato sto se ponasa i misli drugacije. Zato sto se druzi sa „pogresnim“ ljudima. Zato sto je postao narkoman. Ne. Sve su to bili izgovori. Zato sto im je dosadio. Zato sto je zivkao svaki dan, moleci za malo vremena. Zato sto je ponekad trazio pare. Zato sto „verovatno laze. Ne moze ni taj covek bas toliko da...“. O, mogao je. Ne pitajuci za cenu toga sto radi, mogao je.
I ponovo je na svom mestu, ponovo u istoj pozi. Poslednji krug. Nadao se. Telefon na jednoj crti. Ugasio je i muziku, za svaki slucaj. Da ne propusti tu, trenutno, najvazniju stvar na svetu. Te dve reci „krenuo sam“. Poslednji krug. Zakleo se sam sebi. Nesto ce morati da se promeni. Vec godinu dana, skoro svaki dan, ista prica. I ne moze vise. Oseca da ce puci. Dve i po godine zivota po tudjim stanovima i autobusima. Dve i po godine cekanja da ga pozove i kaze da izadje. Dve i po godine zivota u lazi. A nije smeo da prizna. Nije smeo da prizna sebi da ga je tako neko slomio. A mogao je. Da prekine agoniju. Ali ponos. Taj prokleti ponos. Ali i to ce se promeniti. Najzad je skupio hrabrosti da uradi nesto, da stavi tacku i na ovu pricu. Da zavrsi, jednom za uvek i ovaj krug. Resio je da prizna, sebi, njemu, svima, da je slomljen. Da je lomljen i krckan dve i po godine od strane rodjenog oca. I poruka je najzad stigla. Taman na vreme. I telefon vec vapi za punjacem. Treci put vec kaze da je prazan. Ni on nije bolji. Iscrpljen, sto fizicki, sto psihicki, ali resen da najzad krene na bolje, da prizna, ako treba i moli za pomoc. Ne moze biti mnogo gore od ovoga.
Izasao je iz autobusa, i odlucnim korakom. Iscrpljen, ali srecan, sto se najzad zavrsio i taj, poslednji krug. Mislio je samo na novi pocetak. Ljudi oko njega su polako utinuli. Polako, ali sigurno, visoko podignute glave, ne obaziruci se na svet oko sebe, krenuo je, ka kuci. Preko ulice. Nije cuo ni sirenu, „njegove“ 26-ice. Koju je smatrao kucom. Nije bas to imao na umu kada je zeleo sto pre da stigne do kuce. Nije cak ni zamisljao da ce mu to biti, zaista, poslednji krug.
